09.03.2008.
10:20
Došao sam sa Višnjom do Studenjaka i čekam minibus na autoputu. Stiže minibus, ja ulazim i ljudi me gledaju kao da sam pao s' Marsa(?) Ništa mi nije jasno... "U tu malu torbu ti je stalo sve što si poneo za nedelju dana?!" reče neko. Tada sam shvatio da sam poneo ubedljivo najmanju torbu nekoliko puta manju od nekih. Dogovor je bio da sav prtljag spakujemo u jednu torbu koja ide sa nama u kabinu da bismo izbegli dodatna čekanja i plaćanja na aerodromu. Na Rajanerovom sajtu lepo piše da je ograničenje 55x40x20cm i ne znam koliko kilograma (10 ili 15) i da sme samo jedan komad plus laptop eventualno. Izgleda da sam bio jedini koji je to ispoštovao, ali srećom, niko nije imao problema...
U minibusu smo bili nas 9 koji smo išli u Dablin i još nekoliko kolega koji su iskoristili priliku da se provozaju do Budimpešte (odakle smo leteli) jer je bilo mesta.
11:45
Svratili na Salaš 137 blizu Čeneja kod Novog Sada, gde profesor odlazi sa vremena na vreme i gde bi trebalo da svratimo na večeru u povratku iz Budimpešte 16. marta. Videli smo kako je tamo lepo (naročito po danu):
I tako dalje...
12:00
Nastavljamo ka granici sa Mađarskom...
13:05
Stigli u "Vinski dvor" (Hajdukovo, blizu Subotice):
Impresivno, zar ne?
Tamo smo se na brzinu (pola sata) osvežili ribljom čorbom i belim vinom:
14:20-15:10
Čekali na granici i najzad - prošli!
Mađarski autoput (čisto poređenja radi). Fotografija ne može dočarati gladak osećaj vožnje po istom (kao sveže depilirane noge).
17:00
Stigosmo u Budimpeštu!
Prvo što sam primetio je bilo da imaju mnogo starih zgrada sa očuvanim fasadama (osim u centru, gde ima nešto više modernijih). I jako mi je krivo jer nisam uspeo da fotografišem fantastični zalazak Sunca iznad Budima (vrlo crveno Sunce kroz sivi oblak) koji smo videli kroz prozor minibusa na sekundnu-dve.
Vozač nas je odvezao do stepenica kojima se penje (par minuta) do tvrđave i čekao nas dole dok smo mi briefly preleteli oko iste.
Evo i mene kako se samoupucavam na Budimskoj tvrđavi:
Sa tvrđave smo se (opet minibusom, nažalost, jer nismo imali vremena) spustili do Pešte:
gde smo prošetali Vaci ulicom do čuvene Žerbo (
Gerbeaud) poslastičarnice gde smo probali "Žerbo" tortu. Nije kao naše "žerbo" kocke, više kao zaher torta - puno kakaa i u filu i u korama (fotografija sa mobilnog):
Ispred Žerboa:
Ulični svirač u Budimpešti:
Snimao bih duže od ovog ali morali smo da žurimo u minibus, pa na aerodrom. U svakom slučaju, zaslužio je 2€.
BTW, nije mu loše: 2€ za 8 sekundi video snimka... (to mu dođe 15€/min, tj. 900€/h!)
Isplati se svirati saksofon u Budimpešti!
Onda smo odjurili do aerodroma "Ferihegy" gde smo se pošteno iscimali čekajući da prođemo kontrolu (velika gužva). I još jedna glupost sa moje strane - poneo sam dezodorans u spreju u limenci od 150ml, a dozvoljeno je maksimalno 100ml po posudi (i 1l ukupno), pa sam morao da ga bacim, ali sam se posle opet iznervirao jer sam shvatio da nije trebalo da ga samoinicijativno bacam, nego da sačekam da mi to neko kaže (što se možda i ne bi desilo). Druga čudna stvar je da su mnogi putnici (including me) morali da izuju cipele/čizme kada su prolazili kroz kapiju za detekciju metala. Inače, nije bio nikakav problem uneti "mlekca" za kafu (suvenir iz Žerboa) ni sendviče i keks u avion.
A u avionu:
Pošto mi je ovo prvi let avionom, moram i samom doživljaju da posvetim malo pažnje :)
Prvo, leteli smo avionom Boeing 737-800 (low-cost) kompanije Ryanair. Moja povratna karta je koštala oko 130€, kupljena 5-6 meseci pre leta. Avion ima tri+tri sedišta u jednom redu i udobnost je uporediva sa autobusom (osim što ne mogu da se obaraju sedišta). Nema TVa i ništa (osim Ryanair časopisa) nije besplatno, ali za 3 sata je sasvim dovoljno. Kasnili smo sa poletanjem nešto više od pola sata, ali pilot kaže da je do kontrole leta (verovatno zbog oluje koja je divljala iznad Ostrva to veče). Umesto u 20:25, poleteli smo oko 21h. Poletanje je fantastičan doživljaj. Nisam obraćao pažnju, ali u povratku sam snimio kamerom sam čin poletanja i provalio da avionu treba samo oko 30s da poleti i to iz mesta, jer pred poletanje zakoči točkove, na početku piste (do koje dotaksira beskonačno sporo), "doda gas" i kad pusti kočnicu - "off we go!" zalepi te za naslon :) Nerviralo me to što su mi se uši zapušavale od pritiska, ali ok...
...to je sve nadoknadio osećaj letenja i posmatranja gradova, tj. njihovih svetala sa 10ak kilometara (klikni za fotografiju pune veličine, 3MB, 7.1MPix, ekspozicija 0.6s, ISO400):
Nije pomogao Image Stabilizer, avion se suviše mrdao... (ili se Zemlja mrdala (ili oboje)) :)
I, posle oko dva ipo sata leta, zadovoljstvo se završilo i ne samo završilo, nego se pretvorilo u "nezadovoljstvo" - zvano Sletanje. Osećaj podseća na osećaj kada ti pada pritisak, tj. kao pred onesvešćivanje. Ali i to sam uspešno preživeo. I sam touchdown sam preživeo, iako sam osećao kao da će želudac da mi izleti iz stomaka kad je počeo da koči :)
Kada smo izašli iz aviona sačekao nas je "nežni" irski povetarac. Na vestima smo čuli sutradan da je bila najgora oluja ovog veka (koji inače traje osam godina).
Sačekali smo AirCoach na aerodromu koji nas je dovezao do samog Bewley's hotela:
A ovako izgleda prvo veče u sobi:
Nastaviće se...
